Klub Vojvođanskih pasa

Skenirani delovi iz prvog biltena, decembar 1998. godine:

I БИЛТЕН

ВОЈВОЂАНСКИ ПУЛИН
децембар 1998. године

ПУЛИН - НАЦИОНАЛНО БЛАГО


Читаоче овог чланка ако правилно схватиш суштинско значење термина "национално благо", знаћеш да је то скуп материјалних добара једног народа који је најчешће традационалног карактера и нема цену! А оно што нема цену не може ни да се прода по реалној вредности, може само да се чува или упропасти. На жалост, много је више ствари које смо свесно упропастили, или их оставили да гфоиадну, него што смо их сачували. Не зна се шта је од та два правца уништавања националног индентитета горе, да ли механичко уништавање у краћем временском периоду или презрење преко ноћи и ггуштан.е да дуготрајно и неумитно бедно пропада оно што је некада било саставни део нашег жинота, национални и лични понос, а за чије одбацивање никако нисмо имаЈГИ разлога. Такав је случај и са главним јунаком овог чланка. Веровали или не ради се о псу, и то не обичном псу, него о војвођаиском чобанском псу ггулину. Знате онај "цргги чупави четвороножац шпицастих исправље-них ушију", често Гфљав и од чичака који маше својим ви-соко узди-гнутим ре-аом само члановима своје љу-дске и псе-ће породи-це, на оста-ле режи, лаје а хоће и да уједе. Верујем да и ако сте га видели сла-бо вам је остао у се-ћању, јер онако штркљаст и мршав изгледао вам је као обична џукела, која не заслужује да је човек два пута погледа. Већина војвођанских чобанских паса пулина на жалост тако изгледа (част изузецима), али ако сте мислили да је то нормалан изглед ове расе и да су његове карактерне и радне особине на нивоу његовог изгледа, морам вам казати да сте страшно погрешили. То ће ми потврдити и људи који су морали да беже испред шкљоцајућих зуба њихових власника, бежећи главом без обзира од разграђених салаша, стада и чобанских "колиба, код којих су били овим или оним послом дању или ноћу! Па ко је побегао ко није, нека кажу ако смеју шта су тражили тамо. Најбољу потврду вредности ових паса даће вам ипак њихови власници, обични људи са села - паори и чобани, који их још увек користе као псе чуваре свега што му је поверено, пратиоце и чобанске псе за сну стоку, од гусака до коња. Неке од одлика овог пса су: велика истрајност, одређност, издржљивост, брзина, вештина у раду са стоком. Што је најважгшје имају развијене урођене особине које се примећују код још мале штенади као сасвим обична ствар што није никакво чудо кад ове послове раде стотинама година, генерације и генерације паса. По свим временским условима уз оскудну храну и никакву негу, са смештајем где се затекне са стоком у штали, тору под сламом или ведрим небом. Штенили су се сами штенад одгајали сами, лечили се сами али трпели и радили, по онај народној "на псу рана, на псуи зарасла". Што је најважније са великом љубављу за свог власника читајући му жеље из очију. А власници - обични л.уди, сељаци често и без школе а камоли са образовањем из кинологије. ДресираЈГИ су псе како је ко знао, хтео и могао, али времена често није било од великих послова, па ко ће онда да мисли о псима поред толике стоке. Они има једноставно да раде, пач1Ш је једноставан. Узме се здраво штене па се пусти са одраслим псом који све зна да ради, чобан само виче команде и показује руком, а они раде. Тако је то било вековима у овој нашој Војводини, где су јароши Јгрошарани стадима постали део крајолика равнице, у даљини се види бунар са ђермом и валовом, а уз стада чобани са опаклијама. Ова слика свакоко не би била потпуна да се уз чобане не налазе њихови верни пси пулини који читају власиицима жеље из очију.

Јован Плачкић


ПУЛИН - КАКО ТО НАШКИ-ЗВУЧИ


"... За исправљање кривих Дрина јг на жалост касно. За спасавање пулшш на срсћу није захваљујући његовој постојаности. Зато је крајње време da урадимо оно што су и наши суседш Ако сеоимо скрштених руку - нико нам није крив..."

Распад бивше Југосла-ије одразио се на све па и на кинологију, од 11 раса које смо имали спали смо на 3 расе гонича и шарплаттанца о коме се старамо заједно са Македо-нијом. Остале је FC'[ на пречац дала осталим реггубликама бивше Југославије. Иако су биле регистроване као Југосло-венске, а ми живимо у држави Koja сс тако зове и наставл>а континуитет бивше Југосла-вије. ВоЈВодина пак од позна-тих раса има само 1гулина и то непризнатог, зато треба да га спасемо док још није касно, ако низбог чега лругог онда зато цјто не обилујемо расама. Да би се ггулин организовано гајио грсба урадити следеће. Оформити клуб љубитеља ггулина, клуб и Југословенски кинолошки савез прописали би стандард ове расе као и радне исгште. По тим нормама би га оцењивале судије које суде сличне расе. Пас који положи испит урођених особина и буде позитивно оцењен у екстери-Јеру добио би за то потврду, истетовирали би му у уву ознаку да је кандидат за расу и узели би м:у се подапд. Када би се доказао у приплоду добио би и зато потврду истетовирало би му се у уху број и скраћеница расе на пример ЈУ ВП 36166, био би уписан у родовну књигу са свим подацима пса и власника и добио би условни родовник. На тај начин би се парили између себе само одабрани пси и добила би се чиста раса и тим псима би посветили више пажње. Овај посао не би требало да буде тежак јер пулин сигурно преноси своје особине на потомство. Да је слабијих гена сигурно би до сада нестао, мешајући се са псима без познатог порекла који дају различите штенце разлтгчитих особина. Управо је то разлика између расних и нерасних паса. Пулин има порекло као и расе сјпггнс њему, а које су признате тек у овом веку. Зато сматрам да ни за нашег пулина није касно. Овај пас је, колико сам успео да истражим, са једне стране у сродству са лајкама и то пре свега са руско-европском и карелиским гоничем медведа. Тлкви пси - ловци парени су са овчарским псима типа белгиских овчарских паса и сличних али претежно коврџаве длаке која и сад доминира. Резултат тог укрпггања је ггредак пулина пас кога има само у Панонији. Он је дошао иа ове просторе вероватно са старим Словеггима али су га држали и други народи. Пошто је човек прешао са лова на сточарство као сигурнији извор хране, предак пулина је све више постајао пастирски пас, док јс улогу чувара задржао као и ловачки нагон иако је ређе за то кориштен. Крупни пси тила куваса који служе пре свега за одбрану од људи и круггнијих звери нестају са панонских простора осим у Банату, зато што је вукова све мање јер се ови простори претварају у оранице. Разни типови пулина су се гајили по целој Панонији али су се и продавали по доброј цени са селекцијом само на рад. Изглед је био мање битан за толико шаренило типова. Мађари су један део селеклионпсали и дали му име муди. Ова раса вероватно није бројна јср је мало позната ван Мађарске. Хрвати су организованом узгоју другог тила пулина пристугшли 1935. године. Прво представљање расе је било 29/30.10.1949. годнипе у Загребу и добио је име хрватски овчар. Примерци су узимани са територије Славоније и Западног Срема а вероватно и других делова Војводине, осим тога њихови власници и одгајивачи нису били само Хрвати него и Срби. Назив хрватски овчар је прогуран под утицајем послератне политикс, као и под утицајем истраживања која су обавили неки хрватски стручњаци. Наводно најстарији податак је од Ђаковачког бискупа Петра из 1374. године о кусавој варијанти пулина кога он описује и назива "Канис пасторалис кроатисус". Овде морам да напоменем да кусавост није искгвучива код ове расе него су се користили и пси са репом који им се секао - кугаграо да би сви примерци изгледали исти. Касније подаци и описи расе подударају се са првобигним, тако да се сви слажу да се овај пас није вековима мењао што важи и за гтулине. Нико од Срба кинолога није засукао 'рукаве-колико је мени позпато да докаже да је тихпаса било 'у:ранијим ;векотиЖчи код нас, инак пасивног отпора хрватизацији је било. После П Светског рата је била отиорена родовна књига за све псе овог типа да би се скупило што више 1гоимерака. Читао сам осамдесетих година једну књигу о псима где се износи иодатак, да има пуно добрих паса по салашима али људи неће да их пријаве у родовну ki вигу хрватског овчара и није тегпко погодити које народности су ти пасивни салашари, а можда им се ни име није свидело. За исправљање кривих ЈДршга је на жалост касно. За спасавање пулина на срећу није захваљујући његовој постојаностп. Зато је крајње време да урадимо оно што су и наши суседи. Ако седимо скрштених руку - гтико нам није крив.

Јован Плачкић
Сви заинтересовани за клуб љубитеља пулипа, могу да се јаве Плачкић Јовану на телефон: 021/832-169, Ж. Зрењанина 127, Жабаљ.