Članak iz časopisa "Novi Moj Pas" broj 69, novembar 2007. godine

Naš Jovica i sudbina krecavih kera

Povodom sve veće popularizacije pulina i taksina, dveju nepriznatih, domaćih autohtonih rasa pasa, časopis Moj Pas kreće sa serijom tekstova u kojima će predstaviti odgajivače i vlasnike ovih rasa iz cele Srbije. Ovoga puta prvi u nizu i kao nezaobilazna ličnost kada je u pitanju ova tema je čovek koji je prvi, još pre petnaest godina, počeo sa jednim nezahvalnim i mukotrpnim poslom oko standardizacije i popularizacije pulina i taksina. Na našu molbu da u najkraćem opiše svoj dosadašnji rada, rekao nam je sledeće:
U avanturu sa pulinima krenuo sam 1992. godine kada sam nabavio svog prvog pulina po imenu Badža.
Obilazio sam salaše i stada na pašnjacima i upoznao se sa životom salašara, čobana i čobanskih pasa pulina.

1996. godine, objavio sam svoje prve članke u vezi pulina u žabaljskim novinama, a narednih godina i niz drugih u časopisima MOJ PAS i ZOV Najviše vremena proveo sam pored vlasnika pulina u želji da ih uputim u pravilan rad i koliko toliko ozbiljnu selekciju. Za 15 godina rada sa ovom rasom izveo sam na desetine svojih legala sa štanadima koje sam odabirao i delio prijateljima. Svima sam ostavljao obavezu da planski pare i da iz njihovih legala biram najbolje primerke koje sam opet delio pod istim uslovima.
01.12.1998. objavio sam prvu zvaničnu verziju predloga standarda pulina, a 03.12.1998. godine poslao sam svoju prvu molbu u KD Novi Sad, radi osnivanja pasminske sekcije za rase pulin i tekin i kada sam za to bio odbijen.
Ipak 27.09.1999. godine, polazi mi za rukom da to ostvarim na drugom mestu, pa tako pri KD Zabalj osnivam Sekciju Ijubitelja vojvođanskih rasa pasa.
Od 25.09.1999. kada sam u Turiji organizovao prvu smotru pulina i kada je po izboru sudije Parocija pobedio pas iz mog uzgoja, pa do danas organizovao sam ili bio suorganizator oko 12 smotri pulina.
Izveštaji sa fotografijama pasa sa njih objavljivane su u časopisima MOJ PAS i ZOV
Bile su to smotre u Turiji, Kulpinu, Kikindi, Kuli, 3 u Sakulama, 2 u Novom Sadu i 2 u Zablju. Pored toga još 3 demonstracije rada\jš obuke pulina na izložbama u Zablju i Irigu.
Iste godine napisao sam pravilnik o radu za Klub Ijubitelja vojvođanskih rasa. U aprilu 2000 godine napisao sam prve izmene i dopune Predloga standarda.
Istegodine na vanrednoj Skupštini kluba u Žablju jednoglasno је doneta odluka o osnivanju Komisije za popularizaciju, selekciju i unapređenje rase vojvođanski pulin.

Nakon toga organizovao sam revijalnu smotru pulina u Poljoprivrednom muzeju Kulpin povodom izložbe 600 godina ovčarstva u Vojvodini. Takođe iste godine organizovao sam i prvu u nizu od tri smotre sa regitracijom puluna na čobanijadi u selu Sekule u Banatu.
Dosta aktivnost sproveo sam i 2001. godine. Tada sam poslao prvy u nizu molbi JKS-u, za izdavanje potvrde o priznavanju standarda za pulina i molbu za izdavanje uslovnih rodovnika
Na CACIB izložbi u Novom Sadu 2000 nadležnima sam prezentovao fotografije pulina i tada je od mene zatraženo da navedem najmanje 10 razlika između sličnih rasa. Na ovo sam argumentovano sa analizama morfo-loških razlika kao i podacima izzvaničnih standarda odgovorio.
U proleće 2001 godine na Paliću je održana sednica predsedništva JKSa sa koje sam dobio dokument sa zaključkom da KSV ukoliko smatra da rasu pulin treba registrovati, napiše elaborat i dostavi dokumentaciju u JKS.
Kompletnu dokumentaciju sam završio koja je preko KSVa poslata u Savez. Ubrzo nakon toga poslao sam i dopis KSVu da dostavi spisak dokume-nata potrebnih za standardizaciju rase i kako bih je poslao JKSu. Kasnije je na jednoj od sednica JKSa. donetdokument sa odobrenjem da se oformi komisija za vojvođanske rase pasa. Nakon toga iniciraosam pravljenjespiska jedinki које će se pregledati, tetovirati, da bi se posle prve generacije prešlo na rad Matične knjige.

I 2002. godina je bila živa, pa sam pored nekoliko smotri, matičenja pulina i odgoja sopstvenih pasa radio na dobijanju potrebnih dokumenata, pisanju članaka i izveštaja sa smotri.
Vredan dokument u istoriji popularizacije i standardizacije pulina stigao mi је i sa Veterinarskog instituta u Novom Sadu od dr Slavice Košarčić načelnika odeljenja za genetiku sa predlogom za rad na mapi gena kod pulina. Na žalost ni kod jednog saveza nisam uspeo da izdejstvujem adekvatan odgovor na ovakvu ponudu. Sve jepstalo samo na papiru.
Krajem 2002. godine konačno je oformljena komisija za vojvođanske rase pri KSVu i ujedno odobren predlog njenih ovlašćenja.
Oktobra 2003. godine napisao sam pravilnik za takmičenje pulina u brzom vraćanju ovaca i podneo ga Savezu.
Proleće 2003. molba KSCGu za otvaranje matične knjige i molba KSVu za odobrenje sredstava za kupovinu štenadi radi podele zainteresovanim kinolozima. KSV je tada dao negativan odgovor.
U leto, 2003. god. usledila je i nova molba KSCGu da odgovori u vezi
procedure oka matičenja i uslovnih rodovnika.
Konačno krajem iste godine stigao je dopis republičkiml pokrajinskim kinološkim organizacijama, da su na Sednici upravnog odbora KSCOfc od 15.12.2003. doneti zaključci pod tačkom 4, i da je usvojen predlog komisije KS^ za vojvođanske ovčarske pse:
1. Izmene i dopune predloga standarda vojvođanskog psa pulina
2. komentar standarda (napisani 2003. god.) sa molbom za otvaranje Matične knjige.
Bilo je tu još mnogih drugih molbi i manje ili vie važnih dokumnta koje sam sa saradnicima iz komisije predlagao i podnosio savezima. Mogu reći da sam najviše od svega uživao u odgoju i obuci ove predivne rase, a manje u papirima i kinološkoj proceduri.
Posle svega suočen sam sa činjenicom da nadležni sav moj dosadašnji rad negiraju i to pod optužbom da sam sve hteo sam. U stvari ja i jesam većinu radio sam. Svi pokušaji da omasovim ovaj posao nailazili su na osporavanja ili totalnu nezainteres-ovanost. Neki tvrde da se u opšte i ne sećaju da pomenuta dokumenta postoje. Sve se u stvari i svodilo na traženje procedure i cirkulaciju dokumenata na pomenutim relacijama. Cista birokratska procedura koja je odvlačila mnogo pažnje od suštine, a suština je odgoj i selekcija koju sam opet sam sprovodio.
Ipak drago mi je da je neko drugi uspeo da urazumi nadležne koliko je cela stvar sa pulinom ozbiljna. lako sam pomalo povređen zbog svih dosadašnjih šikaniranja i gaženja pro-cedure i dokumenata, koje sam dobio na jedvite jade, ponosan sam na svoj dosadašnji uzgoj i rad. Petnaestogodišnji trud ostavio je trag i kontinuitet.

Ocenske liste više godina pre formiranja kluba

Moja druga i velika preokupacija je još jedna stara vojvođanska rasa. Na njoj sam uporedo radio sa pulinom. To je tekin ili kako ga u narodu najviše zovu taksin. Po negde je i taksika ili pacovan. Bude i selo do sela, a da ga drugačije zovu. To je kratkodlaki pas malog formata sa čuvarskim i lovnim nagonima. Boja dlake najčešće je žuta, crna, braon, crna sa paležom. Taksin je masqymja, ali nešto mlađa rasa od pulina. U Vojvodini ga ima skoro svaka druga seoska avjija. Đobar je čuvar i uništitelj štetočina. U Vojvođanskom muzeju u Novom Sadu postoj pisani dokument iz 17 veka jednog engleskog putopisca gde se pored ostalog o životu ondašnjih žitelja još ne isušene ravnice pominju mali kratkonogi psi uz dokumentovanu gravuru iz tog perioda. Na njoj se jasno vidi forma tog psa pored čoveka koji stoji ispred kuće sojenice.
Sa tekinom je slična stvar kao i sa pulinom pa i sa ovim tipom psa nailazim na ne razumevanje. Da kojim slučajem neka druga zemlja ima ovakvog ili neki drugi tip psa sa istorijskim dokumentom i ogromnom populacijom jedinki na terenu, jasno je da bi stvar bila drugačija. Za neke je sramota i da pričaju o tekinu jer je to za njih samo običan mešanac ili mešanac jazavičara, zaboravljajući kako je nastala većina drugih odavno priznatih rasa. Razlika između taksina i jazavičara je ništa manja od razlike malinoa i nemačkog ovčara, pudle i bišona ili šarplaninca i kavkazca, da ne nabrajam mnoge druge možda i bolje primere. Cela stvar se svodi samo na jedno. Imate li sluha i hrabrosti za to ili ne? Kod nas ne postoji svest o nacionalnim dobrima. Kako bi onda postojala i o nečemu što je samo jedna rasa pasa. Ako Engleze kao kinološku silu nije bilo sramota da registruju džeJj rasela, zašto bi to onda bilo nas. Takvo je stanje stvari u nama i urnašoj kinološkoj populaciji gde svest o tome ne postoji. Jednostavno rečeno, upareni mužjak i ženka džek rasela daju ponovo džek rasela, a ne nešto drugo. Sva dalja pitanja i komentari su suvišni.
Taksin ili tekin je sigurno daleko temperamentniji i otporniji od pomenute engleske rase koju sam ovaj put uzeo za primer. Ako se i u ovoj rasi jednog dana pojavi neko ko je prodorniji od mene i napravi pomak biću opet srećan, jer je to naše nacionalno blago, isto kao i šarplaninac, Pančićeva omorika ili šljivovivca. Ipak može biti kasno pa će mam ponovo tražiti 10 razlika sa sličnim rasama.
Nadam se da ću imati prilike da prezentujem materijal koji imam u vezi taksina. Do tada pozivam sve koji imaju puline kao i taksine kraljeve svih avlija, da mi se jave ili pošalju njihove fotografije. Vaš Jovica Plačkić