Skenirani delovi iz prvog biltena, decembar 1998. godine:

I БИЛТЕН

ВОЈВОЂАНСКИ ПУЛИН
децембар 1998. године

ПУЛИН - НАЦИОНАЛНО БЛАГО


Читаоче овог чланка ако правилно схватиш суштинско значење термина "национално благо", знаћеш да је то скуп материјалних добара једног народа који је најчешће традационалног карактера и нема цену! А оно што нема цену не може ни да се прода по реалној вредности, може само да се чува или упропасти. На жалост, много је више ствари које смо свесно упропастили, или их оставили да гфоиадну, него што смо их сачували. Не зна се шта је од та два правца уништавања националног индентитета горе, да ли механичко уништавање у краћем временском периоду или презрење преко ноћи и ггуштан.е да дуготрајно и неумитно бедно пропада оно што је некада било саставни део нашег жинота, национални и лични понос, а за чије одбацивање никако нисмо имаЈГИ разлога. Такав је случај и са главним јунаком овог чланка. Веровали или не ради се о псу, и то не обичном псу, него о војвођаиском чобанском псу ггулину. Знате онај "цргги чупави четвороножац шпицастих исправље-них ушију", често Гфљав и од чичака који маше својим ви-соко узди-гнутим ре-аом само члановима своје љу-дске и псе-ће породи-це, на оста-ле режи, лаје а хоће и да уједе. Верујем да и ако сте га видели сла-бо вам је остао у се-ћању, јер онако штркљаст и мршав изгледао вам је као обична џукела, која не заслужује да је човек два пута погледа. Већина војвођанских чобанских паса пулина на жалост тако изгледа (част изузецима), али ако сте мислили да је то нормалан изглед ове расе и да су његове карактерне и радне особине на нивоу његовог изгледа, морам вам казати да сте страшно погрешили. То ће ми потврдити и људи који су морали да беже испред шкљоцајућих зуба њихових власника, бежећи главом без обзира од разграђених салаша, стада и чобанских "колиба, код којих су били овим или оним послом дању или ноћу! Па ко је побегао ко није, нека кажу ако смеју шта су тражили тамо. Најбољу потврду вредности ових паса даће вам ипак њихови власници, обични људи са села - паори и чобани, који их још увек користе као псе чуваре свега што му је поверено, пратиоце и чобанске псе за сну стоку, од гусака до коња. Неке од одлика овог пса су: велика истрајност, одређност, издржљивост, брзина, вештина у раду са стоком. Што је најважгшје имају развијене урођене особине које се примећују код још мале штенади као сасвим обична ствар што није никакво чудо кад ове послове раде стотинама година, генерације и генерације паса. По свим временским условима уз оскудну храну и никакву негу, са смештајем где се затекне са стоком у штали, тору под сламом или ведрим небом. Штенили су се сами штенад одгајали сами, лечили се сами али трпели и радили, по онај народној "на псу рана, на псуи зарасла". Што је најважније са великом љубављу за свог власника читајући му жеље из очију. А власници - обични л.уди, сељаци често и без школе а камоли са образовањем из кинологије. ДресираЈГИ су псе како је ко знао, хтео и могао, али времена често није било од великих послова, па ко ће онда да мисли о псима поред толике стоке. Они има једноставно да раде, пач1Ш је једноставан. Узме се здраво штене па се пусти са одраслим псом који све зна да ради, чобан само виче команде и показује руком, а они раде. Тако је то било вековима у овој нашој Војводини, где су јароши Јгрошарани стадима постали део крајолика равнице, у даљини се види бунар са ђермом и валовом, а уз стада чобани са опаклијама. Ова слика свакоко не би била потпуна да се уз чобане не налазе њихови верни пси пулини који читају власиицима жеље из очију.

Јован Плачкић


ПУЛИН - КАКО ТО НАШКИ-ЗВУЧИ


"... За исправљање кривих Дрина јг на жалост касно. За спасавање пулшш на срсћу није захваљујући његовој постојаности. Зато је крајње време da урадимо оно што су и наши суседш Ако сеоимо скрштених руку - нико нам није крив..."

Распад бивше Југосла-ије одразио се на све па и на кинологију, од 11 раса које смо имали спали смо на 3 расе гонича и шарплаттанца о коме се старамо заједно са Македо-нијом. Остале је FC'[ на пречац дала осталим реггубликама бивше Југославије. Иако су биле регистроване као Југосло-венске, а ми живимо у држави Koja сс тако зове и наставл>а континуитет бивше Југосла-вије. ВоЈВодина пак од позна-тих раса има само 1гулина и то непризнатог, зато треба да га спасемо док још није касно, ако низбог чега лругог онда зато цјто не обилујемо расама. Да би се ггулин организовано гајио грсба урадити следеће. Оформити клуб љубитеља ггулина, клуб и Југословенски кинолошки савез прописали би стандард ове расе као и радне исгште. По тим нормама би га оцењивале судије које суде сличне расе. Пас који положи испит урођених особина и буде позитивно оцењен у екстери-Јеру добио би за то потврду, истетовирали би му у уву ознаку да је кандидат за расу и узели би м:у се подапд. Када би се доказао у приплоду добио би и зато потврду истетовирало би му се у уху број и скраћеница расе на пример ЈУ ВП 36166, био би уписан у родовну књигу са свим подацима пса и власника и добио би условни родовник. На тај начин би се парили између себе само одабрани пси и добила би се чиста раса и тим псима би посветили више пажње. Овај посао не би требало да буде тежак јер пулин сигурно преноси своје особине на потомство. Да је слабијих гена сигурно би до сада нестао, мешајући се са псима без познатог порекла који дају различите штенце разлтгчитих особина. Управо је то разлика између расних и нерасних паса. Пулин има порекло као и расе сјпггнс њему, а које су признате тек у овом веку. Зато сматрам да ни за нашег пулина није касно. Овај пас је, колико сам успео да истражим, са једне стране у сродству са лајкама и то пре свега са руско-европском и карелиским гоничем медведа. Тлкви пси - ловци парени су са овчарским псима типа белгиских овчарских паса и сличних али претежно коврџаве длаке која и сад доминира. Резултат тог укрпггања је ггредак пулина пас кога има само у Панонији. Он је дошао иа ове просторе вероватно са старим Словеггима али су га држали и други народи. Пошто је човек прешао са лова на сточарство као сигурнији извор хране, предак пулина је све више постајао пастирски пас, док јс улогу чувара задржао као и ловачки нагон иако је ређе за то кориштен. Крупни пси тила куваса који служе пре свега за одбрану од људи и круггнијих звери нестају са панонских простора осим у Банату, зато што је вукова све мање јер се ови простори претварају у оранице. Разни типови пулина су се гајили по целој Панонији али су се и продавали по доброј цени са селекцијом само на рад. Изглед је био мање битан за толико шаренило типова. Мађари су један део селеклионпсали и дали му име муди. Ова раса вероватно није бројна јср је мало позната ван Мађарске. Хрвати су организованом узгоју другог тила пулина пристугшли 1935. године. Прво представљање расе је било 29/30.10.1949. годнипе у Загребу и добио је име хрватски овчар. Примерци су узимани са територије Славоније и Западног Срема а вероватно и других делова Војводине, осим тога њихови власници и одгајивачи нису били само Хрвати него и Срби. Назив хрватски овчар је прогуран под утицајем послератне политикс, као и под утицајем истраживања која су обавили неки хрватски стручњаци. Наводно најстарији податак је од Ђаковачког бискупа Петра из 1374. године о кусавој варијанти пулина кога он описује и назива "Канис пасторалис кроатисус". Овде морам да напоменем да кусавост није искгвучива код ове расе него су се користили и пси са репом који им се секао - кугаграо да би сви примерци изгледали исти. Касније подаци и описи расе подударају се са првобигним, тако да се сви слажу да се овај пас није вековима мењао што важи и за гтулине. Нико од Срба кинолога није засукао 'рукаве-колико је мени позпато да докаже да је тихпаса било 'у:ранијим ;векотиЖчи код нас, инак пасивног отпора хрватизацији је било. После П Светског рата је била отиорена родовна књига за све псе овог типа да би се скупило што више 1гоимерака. Читао сам осамдесетих година једну књигу о псима где се износи иодатак, да има пуно добрих паса по салашима али људи неће да их пријаве у родовну ki вигу хрватског овчара и није тегпко погодити које народности су ти пасивни салашари, а можда им се ни име није свидело. За исправљање кривих ЈДршга је на жалост касно. За спасавање пулина на срећу није захваљујући његовој постојаностп. Зато је крајње време да урадимо оно што су и наши суседи. Ако седимо скрштених руку - гтико нам није крив.

Јован Плачкић
Сви заинтересовани за клуб љубитеља пулипа, могу да се јаве Плачкић Јовану на телефон: 021/832-169, Ж. Зрењанина 127, Жабаљ.

Zahvalnice i diplome

(kliknite na slike da ih uveličate)

Deo intervjua iz časopisa "Zov" broj 640, 30. januar 2009. godine

Intervju je vođen sa dr. Mahmud Al Dagistanijem, generalni sekretar KSS o radu i uspesima KSS
Masovnost, kvalitet i zakonit rad

Kakva je budućnost tzv. vojvodanskih rasa, pulina i taksina?
Te rase nisu priznate, i ne verujem da će biti. Važno je znati da li je ta rasa uopšte naša ili je ponikla iz Mađarske, Hrvatske. Ne možemo prisvajati rasu koja nije naša. Moramo dokazati da je naša rasa, a za to treba mnogo rada i naučnog pristupa. Ne može se od desetak sličnih pasa praviti rasa. Ne priznaje se rasa tako lako. Niz godina je potrebno da se stvori jedna rasa. I kad se uslovno prizna, onda mora da se čeka deset godina da se vidi kako će se pokazati. Mi smo čak pravili i smotre za te pse. U Varvarinu imamo centar gde se drže ti tzv. vojvođanski pulini, a neki ih zovu i nizijski ovčarski psi; kako ko želi, što je takode, neozbiljno. Napravili smo čak i tročlanu komisiju koja će povremeno odlaziti u Varvarin da pregleda te pse i da ih evidentira, pa ćemo videti vremenom šta se može uraditi. Uslovni rodovnik im se ne može izdati. Pokušaćemo prvo da naučno dokažemo da ta rasa nema veze sa mađarskim ovčarskim psom, niti hrvatskim. Tek na osnovu toga možemo zahtevati da to bude naša rasa. Ukoliko se poklapa standard sa njihovim, nemamo tu šta da tražimo.

Marija Radovanović

Komentar:
Sad je valjda svima jasno da je morao da se oformi klub za Vojvođanske rase pasa kako bi ih spasao od nestanka dok još nije kasno a to je moguće samo masovnim članstvom, umatičenjem velikog broja pasa i daljim planskim radom.
Dok se jednog dana ne steknu uslovi da ljudi koji će tada sedeti u upravi Kinoloških Saveza ne zauzmu drugačiji stav vezan za naš rad u vezi Vojvođanskih rasa pasa i pomognu njihovo priznavanje i omoguće njihovu sigurnu budućnost kao što su uradili sa rasama bivše Jugoslavije.
Jovan Plačkić

Članak iz časopisa "Novi Moj Pas" broj 84, februar 2009. godine

Na slici:
Deo članova Upravnog Odbora Prvog Kluba za Vojvođanske rase pasa "Panonija"

Prva smotra i prva Skupština Prvog kluba za vojvođanske rase pasa PANONIJA

Dana 06.09.2008. godine održana je osnivačka skupština Prvog kluba za vojvođanske rase pasa PANONIJA. Sazivu starog kluba pri KSV, koji više nije mogao da izvršava svoje dužnosti, novi osnivači novog kluba su se zahvalili. Otpočeti rad novog kluba nastavio je skupštinu i birao nove članove.
Prisutni su upoznati sa situacijom u vezi vojvođanskih rasa, kao i sa kompletnom dokumentacijom kluba koju je finansirao i uradio Jovan Plačkić koji je jednoglasno izabran za predsednika kluba. Predsednik upravnog odbora је Prodanov Nedeljko, podpredsednik JovanovĐorđe, a sekretar Novoselac Konstantin. Nadzorni odbor: predsednik Svetozar Paroški, član Ćetojević Jovan, član Gac Ferenc. Disciplinska komisija: predsednik Despotov Dragoslav i član Mirko Knezi.
Na redovnoj skupštini razmatrano je i pitanje članarine, štampanja članskih knjižica i uslovnih rodovnika, kao i izrade pečata. Nakon Skupštine је održan sastanak upravnog odbora gde je odlučeno da se organizuje smotra do 25. decembra. Takođe је odlučeno da se intenzivira rad na drugoj rasi vojvođanski taksin. Pozivaju se svi Ijubitelji i odgajivači pulina da se učlane u novoosnovani klub, info'rmacije o članarini mogu se dobiti na broju: 064/256 4834
Jovica Plačkić

U organizacAke rase pasa PANONIJA, u Kovilju je nedaleko od manastira 15.11.2008. održana prva smotra vojvođanskih ovčarskih pasa pulina.
Izvedeno је 16 pasa, od kojih je 1 lodgovaralo standardu (8 ženki i 3 mužjaka - svi iz Kovilja). U Kovilju i Gardinovcima 04.01.2009. је održano terensko matičenje prilikom kojeg је umatičeno 12 pasa(6 mužjaka i 6 ženki). Tom prilikom je umatičeno i 5 štenadi. Svi umatičeni primerci dobili su uslovne rodovnike Prvog kluba za vojvođanske rase pasa, čiji članovi nisu žalili vremena i truda da i po hladnom vremenu rade na terenu, radujući se broju umatičenih pasa, što daje nadu da će ova naša stara rasa konačno doživeti svetlu budućnost.
Na kraju, za uspešnu organizaciju smotre i matičenja naročito se pohvaljuju Jovanov Đorđe i Novoselac Konstantin bez kojih bi ove aktivnosti bile teško izvodljive.
Jovica Plačkić

Članak iz časopisa "Novi Moj Pas" broj 69, novembar 2007. godine

Naš Jovica i sudbina krecavih kera

Povodom sve veće popularizacije pulina i taksina, dveju nepriznatih, domaćih autohtonih rasa pasa, časopis Moj Pas kreće sa serijom tekstova u kojima će predstaviti odgajivače i vlasnike ovih rasa iz cele Srbije. Ovoga puta prvi u nizu i kao nezaobilazna ličnost kada je u pitanju ova tema je čovek koji je prvi, još pre petnaest godina, počeo sa jednim nezahvalnim i mukotrpnim poslom oko standardizacije i popularizacije pulina i taksina. Na našu molbu da u najkraćem opiše svoj dosadašnji rada, rekao nam je sledeće:
U avanturu sa pulinima krenuo sam 1992. godine kada sam nabavio svog prvog pulina po imenu Badža.
Obilazio sam salaše i stada na pašnjacima i upoznao se sa životom salašara, čobana i čobanskih pasa pulina.

1996. godine, objavio sam svoje prve članke u vezi pulina u žabaljskim novinama, a narednih godina i niz drugih u časopisima MOJ PAS i ZOV Najviše vremena proveo sam pored vlasnika pulina u želji da ih uputim u pravilan rad i koliko toliko ozbiljnu selekciju. Za 15 godina rada sa ovom rasom izveo sam na desetine svojih legala sa štanadima koje sam odabirao i delio prijateljima. Svima sam ostavljao obavezu da planski pare i da iz njihovih legala biram najbolje primerke koje sam opet delio pod istim uslovima.
01.12.1998. objavio sam prvu zvaničnu verziju predloga standarda pulina, a 03.12.1998. godine poslao sam svoju prvu molbu u KD Novi Sad, radi osnivanja pasminske sekcije za rase pulin i tekin i kada sam za to bio odbijen.
Ipak 27.09.1999. godine, polazi mi za rukom da to ostvarim na drugom mestu, pa tako pri KD Zabalj osnivam Sekciju Ijubitelja vojvođanskih rasa pasa.
Od 25.09.1999. kada sam u Turiji organizovao prvu smotru pulina i kada je po izboru sudije Parocija pobedio pas iz mog uzgoja, pa do danas organizovao sam ili bio suorganizator oko 12 smotri pulina.
Izveštaji sa fotografijama pasa sa njih objavljivane su u časopisima MOJ PAS i ZOV
Bile su to smotre u Turiji, Kulpinu, Kikindi, Kuli, 3 u Sakulama, 2 u Novom Sadu i 2 u Zablju. Pored toga još 3 demonstracije rada\jš obuke pulina na izložbama u Zablju i Irigu.
Iste godine napisao sam pravilnik o radu za Klub Ijubitelja vojvođanskih rasa. U aprilu 2000 godine napisao sam prve izmene i dopune Predloga standarda.
Istegodine na vanrednoj Skupštini kluba u Žablju jednoglasno је doneta odluka o osnivanju Komisije za popularizaciju, selekciju i unapređenje rase vojvođanski pulin.

Nakon toga organizovao sam revijalnu smotru pulina u Poljoprivrednom muzeju Kulpin povodom izložbe 600 godina ovčarstva u Vojvodini. Takođe iste godine organizovao sam i prvu u nizu od tri smotre sa regitracijom puluna na čobanijadi u selu Sekule u Banatu.
Dosta aktivnost sproveo sam i 2001. godine. Tada sam poslao prvy u nizu molbi JKS-u, za izdavanje potvrde o priznavanju standarda za pulina i molbu za izdavanje uslovnih rodovnika
Na CACIB izložbi u Novom Sadu 2000 nadležnima sam prezentovao fotografije pulina i tada je od mene zatraženo da navedem najmanje 10 razlika između sličnih rasa. Na ovo sam argumentovano sa analizama morfo-loških razlika kao i podacima izzvaničnih standarda odgovorio.
U proleće 2001 godine na Paliću je održana sednica predsedništva JKSa sa koje sam dobio dokument sa zaključkom da KSV ukoliko smatra da rasu pulin treba registrovati, napiše elaborat i dostavi dokumentaciju u JKS.
Kompletnu dokumentaciju sam završio koja je preko KSVa poslata u Savez. Ubrzo nakon toga poslao sam i dopis KSVu da dostavi spisak dokume-nata potrebnih za standardizaciju rase i kako bih je poslao JKSu. Kasnije je na jednoj od sednica JKSa. donetdokument sa odobrenjem da se oformi komisija za vojvođanske rase pasa. Nakon toga iniciraosam pravljenjespiska jedinki које će se pregledati, tetovirati, da bi se posle prve generacije prešlo na rad Matične knjige.

I 2002. godina je bila živa, pa sam pored nekoliko smotri, matičenja pulina i odgoja sopstvenih pasa radio na dobijanju potrebnih dokumenata, pisanju članaka i izveštaja sa smotri.
Vredan dokument u istoriji popularizacije i standardizacije pulina stigao mi је i sa Veterinarskog instituta u Novom Sadu od dr Slavice Košarčić načelnika odeljenja za genetiku sa predlogom za rad na mapi gena kod pulina. Na žalost ni kod jednog saveza nisam uspeo da izdejstvujem adekvatan odgovor na ovakvu ponudu. Sve jepstalo samo na papiru.
Krajem 2002. godine konačno je oformljena komisija za vojvođanske rase pri KSVu i ujedno odobren predlog njenih ovlašćenja.
Oktobra 2003. godine napisao sam pravilnik za takmičenje pulina u brzom vraćanju ovaca i podneo ga Savezu.
Proleće 2003. molba KSCGu za otvaranje matične knjige i molba KSVu za odobrenje sredstava za kupovinu štenadi radi podele zainteresovanim kinolozima. KSV je tada dao negativan odgovor.
U leto, 2003. god. usledila je i nova molba KSCGu da odgovori u vezi
procedure oka matičenja i uslovnih rodovnika.
Konačno krajem iste godine stigao je dopis republičkiml pokrajinskim kinološkim organizacijama, da su na Sednici upravnog odbora KSCOfc od 15.12.2003. doneti zaključci pod tačkom 4, i da je usvojen predlog komisije KS^ za vojvođanske ovčarske pse:
1. Izmene i dopune predloga standarda vojvođanskog psa pulina
2. komentar standarda (napisani 2003. god.) sa molbom za otvaranje Matične knjige.
Bilo je tu još mnogih drugih molbi i manje ili vie važnih dokumnta koje sam sa saradnicima iz komisije predlagao i podnosio savezima. Mogu reći da sam najviše od svega uživao u odgoju i obuci ove predivne rase, a manje u papirima i kinološkoj proceduri.
Posle svega suočen sam sa činjenicom da nadležni sav moj dosadašnji rad negiraju i to pod optužbom da sam sve hteo sam. U stvari ja i jesam većinu radio sam. Svi pokušaji da omasovim ovaj posao nailazili su na osporavanja ili totalnu nezainteres-ovanost. Neki tvrde da se u opšte i ne sećaju da pomenuta dokumenta postoje. Sve se u stvari i svodilo na traženje procedure i cirkulaciju dokumenata na pomenutim relacijama. Cista birokratska procedura koja je odvlačila mnogo pažnje od suštine, a suština je odgoj i selekcija koju sam opet sam sprovodio.
Ipak drago mi je da je neko drugi uspeo da urazumi nadležne koliko je cela stvar sa pulinom ozbiljna. lako sam pomalo povređen zbog svih dosadašnjih šikaniranja i gaženja pro-cedure i dokumenata, koje sam dobio na jedvite jade, ponosan sam na svoj dosadašnji uzgoj i rad. Petnaestogodišnji trud ostavio je trag i kontinuitet.

Ocenske liste više godina pre formiranja kluba

Moja druga i velika preokupacija je još jedna stara vojvođanska rasa. Na njoj sam uporedo radio sa pulinom. To je tekin ili kako ga u narodu najviše zovu taksin. Po negde je i taksika ili pacovan. Bude i selo do sela, a da ga drugačije zovu. To je kratkodlaki pas malog formata sa čuvarskim i lovnim nagonima. Boja dlake najčešće je žuta, crna, braon, crna sa paležom. Taksin je masqymja, ali nešto mlađa rasa od pulina. U Vojvodini ga ima skoro svaka druga seoska avjija. Đobar je čuvar i uništitelj štetočina. U Vojvođanskom muzeju u Novom Sadu postoj pisani dokument iz 17 veka jednog engleskog putopisca gde se pored ostalog o životu ondašnjih žitelja još ne isušene ravnice pominju mali kratkonogi psi uz dokumentovanu gravuru iz tog perioda. Na njoj se jasno vidi forma tog psa pored čoveka koji stoji ispred kuće sojenice.
Sa tekinom je slična stvar kao i sa pulinom pa i sa ovim tipom psa nailazim na ne razumevanje. Da kojim slučajem neka druga zemlja ima ovakvog ili neki drugi tip psa sa istorijskim dokumentom i ogromnom populacijom jedinki na terenu, jasno je da bi stvar bila drugačija. Za neke je sramota i da pričaju o tekinu jer je to za njih samo običan mešanac ili mešanac jazavičara, zaboravljajući kako je nastala većina drugih odavno priznatih rasa. Razlika između taksina i jazavičara je ništa manja od razlike malinoa i nemačkog ovčara, pudle i bišona ili šarplaninca i kavkazca, da ne nabrajam mnoge druge možda i bolje primere. Cela stvar se svodi samo na jedno. Imate li sluha i hrabrosti za to ili ne? Kod nas ne postoji svest o nacionalnim dobrima. Kako bi onda postojala i o nečemu što je samo jedna rasa pasa. Ako Engleze kao kinološku silu nije bilo sramota da registruju džeJj rasela, zašto bi to onda bilo nas. Takvo je stanje stvari u nama i urnašoj kinološkoj populaciji gde svest o tome ne postoji. Jednostavno rečeno, upareni mužjak i ženka džek rasela daju ponovo džek rasela, a ne nešto drugo. Sva dalja pitanja i komentari su suvišni.
Taksin ili tekin je sigurno daleko temperamentniji i otporniji od pomenute engleske rase koju sam ovaj put uzeo za primer. Ako se i u ovoj rasi jednog dana pojavi neko ko je prodorniji od mene i napravi pomak biću opet srećan, jer je to naše nacionalno blago, isto kao i šarplaninac, Pančićeva omorika ili šljivovivca. Ipak može biti kasno pa će mam ponovo tražiti 10 razlika sa sličnim rasama.
Nadam se da ću imati prilike da prezentujem materijal koji imam u vezi taksina. Do tada pozivam sve koji imaju puline kao i taksine kraljeve svih avlija, da mi se jave ili pošalju njihove fotografije. Vaš Jovica Plačkić

Pismo Kinološkim Savezima i časopisima objavljeno u "Novi Moj Pas" broj 67, u septembru 2007. godine

PISMO

Kinološkom Savezu Republike Srbije, Kinološkom Savezu Vojvodine, Nadzornom odboru Kinološkog Saveza Vojvodine, časopisu Zov, časopisu Moj Pas,

Povodom lošeg odnosa prema domaćim rasama pasa koje se gaje u Vojvodini, u ovom slučaju Pulina, obraćam se svima nadležnim za ovaj problrm. Razloga zbog kojih sam prinuđen na ovak korak je zaista mnogo. Međutim, jedan od njih je veoma poražavajući i doveo me je u priliku da da se po ko zna koji put obratim nadležnim.
U mestu Varvarin nedaleko od Kruševca 22. 07 ove godine najavljena je IV savezna izložba pasa sa revijom "Srpskih ovčarskih pasa Pulina", a dan ranije ni manje ni više „Okrugli sto„ u prostorijama Skupštine opštine Varvarin na temu "Put do priznavanja nove rase Srpskog ovčarskog psa Pulina". Kao sudije za revijalnu smotru Pulina određeni su Biljana Džigurski i Cedomir Aleksić.
Više nego deceniju ipo sam proveo u bavljenju sa vojvođanskim autohtonim rasama pasa. Od obilaska atara i salaša duž Banata, Bačke i Srema do danas pregledao sam više od 200 Pulina. Dobar deo i to onih najtipičnijih sam registrovao, a jedan deo detaljno pregledao i umatičio. Osnivač sam i predsednik Komisije za vojvođanske autohtone rase pasa pri Kinološkom Savezu Vojvodine i organizator više smotri Pulina. Tokom svog rada na popularizaciji i standardizaciji ove rase konstantno i to od samog početka, nailazio sam na nerazumevanje i osporavanje kako čelnih Ijudi u kinološkim organizacijama tako i od onih koji po prirodi stvari treba da podržavaju svaku inventivnost u kinoioškom radu. Očigledno da su ovakve i mnoge druge slične priče iz bilo kog domena života u našem društvu uvek cvetale. Moram priznati da sam tokom ovih 15 godina često puta zbog svega bivao deprimiran i odustajao, da bih ponovo po ko zna koji put počinjao i ponovo na iste probleme nailazio. Malo je onih koji su iskreno i požrtvovano pružili svoju pomoć u ovom poslu. Da bih bolje upoznao nadležne i domaću kinološlu javnost sa problemom povodom kojeg se obraćam, izneću nekoliko činjenica u vezi Pulina i nekoliko detalja iz svog dosadašnjeg rada sa ovom rasom.
Od 1992 počeo sam sa radom na planu pulina i tada nabavio svog prvog psa ove rase.
1995 godine u jesen, pbilazeći teren dobio sam priliku da se upoznam sa detaljima u vezi života i rada vojvođanskih pastira, njihovih stada i naravno Pulina.
1996 godine u Zabaljskim novinama objavio sam svoje prve članke'u vezi Pulina, a kasnije u časopisu Moj Pas izneo i prvi predlog standarda.
Krajem 1999 godine u Žablju pri tamošnjem KDu osnovao Klub Ijubitelja Vojvođanskih rasa pasa.
Početkom 2000 godinetadašnjem JKSu i KSVu poslao sam prvi u nizu dopisa sa molbom da nam se ozvaniči matičenje koje se već vrši na terenu i omogući izdavanje uslovnih rodovnika.
Krajem 2000 godine na jesenjoj izložbi pasa u Novom Sadu, generalnom sekretaru JKSa Mahmudu Al Dagistaniju pokazao sam fotografije Pulina i lično ga zamolio da se zauzme za ovaj problem.
2001 godine, povodom konstatacije da u okolnim zemljama postoje slične rase, na zahtev tadašnleg JKSa šaljem dopis sa spisakom razlika u standardu između rasa.
Na sednici JKSa koja je održana na Paliću 30.05.2001. a na osnovu mnogobrojnih dopisa, molbi i dokumenata koje sam do tada podneo, donet je jedan od dokumenata tadašnjeg JKSa u kome se Vojvođanski Pulin zvanično pominje kao rasa, a KSVu naloženo da ispita mogućnost da se Vojvođanski pulin prizna kao rasa.
26.07.2001. na sastanku stručnog saveta, KSVa doneta je odluka o prihvatanju inicijative za standardizaciju, popularizaciju i priznavanje rase Vojvođanskog pastirskog psa Pulina.
18.06.2002.godine je usledio dopis Slavice Košarčić načelnika odeljenja za genetiku sa Veterinarskog instituta u Novom Sadu u kojem se daje podrška i predlaže dalji rad na projektu Pulin.
18. 12. 2001 godine zvanično sam oformio Komisiju za vojvođanske autohtone rase pasa. Tom prilikom predložio sam i buduće saradnike tj članove komisije. Na istoj sedmici Upravnog odbora KSVa zvanično sam dobio ovlaštenja za rad komisije.
Istom prilikom JKS-u je poslat predlog standarda, komentar predloga standarda, molba za otvaranje matične knjige i pravila takmičenja o brzom vraćanju ovaca. Sve to, je od strane JKS-a odobreno , a dostavljeno KSV-u 24.12.2003. Ne zadugo posle toga formiran je stručni savet KSVa, Na jednom od prvih sastanaka doneta je odluka da se pošalje konačna verzija standard -JKS-u.
U više navrata sam generalnog sekretara JKSa molio da već postojeću dokumentaciju o Pulinu obradi i pošalje u FCiu. U vezi sa tim na posletku sam dobio usmeni odgovor da JKS neće FCIu ništa poslati jer je za to komplikovana procedurada. Takođe istom prilikom sam dobio informaciju kako se neke okolne zemlje odnosno njihovi savezi bune po tom pitanju jer tobože postoje slične rase. Preko prijatelja sam kasnije saznao da niko od njih
0 Pulinu i celoj priči pojma nema.
Takođe podsetio bih da u navedenom dokumentu Kinološkog saveza Vojvodine od 18.12.2002 godine, a povodom oformljene komisije u spisku ovlašćenja od strane JKS-a stoji i to da niko bez komisije ne može održavati smotre i specijalke pulina i da je jedino navedena Komisija nadležna i ovlaštena za matičenje odnosno vođenje matične knjige.
Sve pomenute činjenice i dokumenta su arhivski dokumentovane pa iste nudim na uvid zainteresovanim. Povodom svega navedenog postavljm sledeća pitanja.
Koko je moguće da pored ovakvog i sličnih dokumenata, čak i bez usmene najave, ako se već žele kršiti pravila, neko krene u organizaciju navedene manifestacije u Varvarinu. Naravno da ne sporim pravo bilo kome da bilo gde pravi smotru ili specijalku Pulina. To je za mene imperativ i dokaz da sam kroz svoj dugogodišnji rad uspeo da popularizujem rasu Vojvođanski Pulin. Međutim sporna je podrška KSSa koja toj manifestaciji daje pravo ocenjivanja, matičenja pa čak i neki "Okrugli sto" i ko zna čega sve a bez konsultacije i znanja zvanične i za to ovlaštene Komisije koja deluje u okviru Kinološkog Saveza Vojvodine pa samim tim i u okviru Kinološkog Saveza Rrepublike Srbije.
Kako je moguće da me o svemu ne obavesti generalni sekretar KSSa kojem sam zvanično predao predlog standarda, a potom po njegovom zahtevu i razlike Pulina sa sličnim rasama.
Zašto Kinološki Saveza Vojvodine u čijem se okviru nalazi Komisija za Puline nije zatražio obrazloženje ovakvog čina od KSSa. Osim toga, preko vojvođanskog saveza su pozvane i dvoje navedenih sudija, od kojih je jedan i član komisije za puline. Kako je moguće da se taj sudija pozove da sudi, bez znanja komisije čiji je član. Između ostalog isti sudija se u zadnje vreme nije odazivdo na pozive za matičenje sa obrazloženjem da za sve mora postojati koverat sa dnevnicom.
I na posletku pitanje koje je vezano za novopečeno ime rase. Ako je nešto u geografskom smislu vojvođansko onda je samim tim i srpsko u istom smislu. Prema tome Vojvođanskog Pulina generalno smatram srpskom autohtonom rasom. Ipak nema potrebe apostrofirati dublju Pulinovu pripadnost ako smo se već složili gde šta pripada. Nije li tužno kad se baš sve politizuje i reči sa prefiksom srpski ili vojvođanski razvlače po kinološkim stranicama. Tako je rasi promenjeno ime u Srpski ovčarski pas Pulin, kako je to najavio zvanični organizator "Okruglog stola" savetovanja
1 revije u Varvarinu, i to u novinama u kojima se zvanično oglašava zvanični državni savez. Kakva je to veza između čarapanskog Varvarina i laloškog Pulina. Pitam se zašto niko iz pokrajinskog saveza i po tom pitanju nije reagovao.
Očigledno da sami sebe zaplićemo i da sami sebi guramo klipove u točkove. Možda će te reći kako mi je pogođena sujeta. Bio bih neiskren da kažem da nije i to u pitanju. Pored svega drago mi je da se nešto krenulo u pravcu priznavanja jer je to potvrda o mom dosadašnjem radu. Ipak zar je sve moralo ovako. Cela tragikomedija se idealno uklapa u sve naše dosadašnje kinološke a i društvene glibove. Ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što nam je kao društvu a i kinolozima trbalo toliko vremena da se setimo Pulina i priče o njegovom priznavanju.
Posle toliko godina, negde u Varvarinu, neki okrugli stolovi, bez znanja zvanične komisije, sa sudijom koji je okretao leđa komisiji, sa promenjenim imenom rase i sve to bez reagovanja pokrajinskog saveza.
Da li ista priča čeka i drugu staru vojvođansku odnosno srpsku rasu Tekina tj Taksina?

Jovica Plačkić
Odgajivač, autor standarda i Predsednik Komisije za Vojvođanske rase pasa pri Kinološkom savezu Vojvodine.

Komentar:
Ovaj tekst je povodom toga što su KSS i neki članovi komisije za Vojvođanske rase pasa koji je tada radio pri KSV, radio iza leđa komisiji nedozvoljene radnje koje sam ja kao tadašnji predsednik predsednik komisije saznavao iz medija kada je već sve bilo završeno.
Tačan uvid u te mutne radnje ni dan danas nemamo u potpunosti.
Jovan Plačkić

Intervju iz časopisa "Novi Moj Pas" broj 21, avgust 2003. godine

INTERVJU
Jovica Plačkić Pulini

Jovica Plačkić, po zanimanju poljoprivredni tehičar iz Temerina već duži niz godina radi na afirmaciji i popularizaciji vojvođanskog pulina. Dugogodišnji rad i iskustvo na ovom planu, rezultovali su upoznavanjem šire javnosti sa ovom rasom, održavanjem prvih specijalki, izradom predloga standarda i očekivanjem priznavanja. Gospodin Plačkić je svojim radom i zalaganjem svakako zaslužio da bude šire i više predstavljen našoj javnosti. Ovom pričom, časopis Novi MOJ PAS želi da oda priznanje ovom vrednom kinologu i podstakne ga na dalji rad. Sledi kratak razgovor u kojem ćemo predstaviti rad ovog entuzijaste.

Jovice dobrodošao na stranice našeg časopisa. Za početak nekoliko reči o tvojim prvim koracima u kinologiji.
Od kada znam za sebe imali smo pse u dvorištu - rasne i mešancee. Ja ih sve volim ako imaju dobar karakter. Od malena sam se amaterski bavio obukom pasa, pa me je deda zbog toga odveo u komšiluk i dozvolio da odaberem sebi jednu jazavičarku iz komšijskog legla. Tako sam stekao svog prvog psa - žutu jazavičarsku Mini. Kinologijom sam ozbiljnije počeo da se bavim 1 982. godine i to pre svega lovačkim psima, zahvaljujući mom bratu od tetke Bati, koji mi je poklonio nemačkog kratkodlakog ptičara. Kasnije počinjem da se bavim lovom i kroz moje dvorište prošli su mnogi lovački psi.
Kratko vreme sam držao i nemačke ovčare, a Ijubav prema njima usadio mi je prijatelj Đorđe Semernjikov koji me je dosta naučio kad su psi u pitanju. Svoje pse nisam izvodio na izložbe jer nisu bili dovoljno lepi za to, ali sam ih mhogo voleo. Moram da naglasim da sve što sam radio u vezi pasa, radio sam iz Ijubavi prema njima - čuvao ih, hendlovao, negovao i pomagao drugima u tom poslu.
Kada se kod tebe javilo interesovanje ra puline?
Pulin je pas o kome postoji više priča nego o šarplanincu, pa sam sa mnogim kinolozima još osamdesetih godina pričao o njemu i skretao im pažnju na ovu rasu, ali niko ništa nije preduzimao. Zatim sam ja sam počeo da proučavam ovu rasu kad god bih bio u prilici i kad god bih se susreo sa nekim primerkom ove rase.
U to vreme, imao sam u dvorištu samo jednog problematičnog mešanca i odlučio sam da kupim jednog dobrog psa. Vrlo brzo, sudbina me je dovela pravo do jedne kutije na pijaci, a tamo je bio moj prvi pulin, mužjak Badža. Za kratko vreme sam video koliko je to neopisivo divna rasa, ali i koliko je zanemarena i zapuštena. Tada sam odlučio da se borim za popularnost i priznavanje ove divne rase.
Koliko si do sada salaša i seoskih avlija obišao i koliko pulina tamo video?
O tome nisam vodio evidenciju, ali sigurno da sam obišao mnoge kuće i to biciklom koji danas leži na tavanu potpuno uništen. Ako ikada bude postojao muzej naše kinologije, mogao bih ovaj bicikl da poklonim kao eksponat. Isti je poznat mnogim seoskim i salaškim kerama koje čerez toga slabo lajedu sprać njeg^. Salu na stranu, sa ovim biciklom sam prošpartao pola Bačke, a sa njim sam išao i na izložbu u Sremske Karlovce čak iz Zablja preko skele na Dunavu neposredno posle bombardovanja.
Ova legenda od bicikla se stalno kvarila - svetlo nije radilo, pedale se odvrtale, a blato ga je zaustavljalo na svom putu. Uglavnom sam ga vozio po blatu jer sam obilazio salaše i pašnjake. Najteže mi je bilo kad prevalim i po 15 km da vidim nekog psa, pa se ispostavi da pas nije tu ili da je uginuo ili da se radi o mešancu pulina i dodža i slično. Imao sam jaku volju i interesovanje za ovu rasu pa sam i na ovakvim psima učio.
Radeći i učeći o njima uživao sam i u druženju sa seljacima i salašarima i njihovom gostoprimstvu. Milije mi je bilo videti dobrog pulina nego da sam dobio na lutriji. (Hm zavisi koliko.) A video sam dosta ovih pasa - oko 400 primeraka i neću se smiriti dok ih ne vidim i po izložbama i to pun ring.

Reci nam nešto o karakteru
pulina.
O tome se može cela knjiga napisati i to sve u superlativu. Kad pitate seljake da li ih pulin sluša, oni će vam odgovoriti da ih sluša bolje nego neko čeljade. - Zdravo jе pametan, samo'što he divani - kazaće vam. I žaista, kada radi oko stoke, radi to celim svojim bićem, a ipak ostaje pod kontr-olom svoga gazde i vlasnika. On naprosto uživa da se kreće i radi i živi za to. Toliko se vezuje za stado, da poludi kad ga gazda ostavi kod kuće ili tuguje kada čoban proda ovce.
Svoga gazdu posmatra pravo u oči očekujući komandu, a zahvaljujući njemu sam uspeo da razaznam i neke specifične gestove i značenja u ponašanju pasa. Imaju izraženu inteligenciju i savršenu kocentraciju. Ništa ne može da im promakne jer svim svojim čulima se usmereni na posao koji obavljaju bilo da je pastirski ili čuvarski. Sto se tiče pulina kao Ijubimca, on je spreman i sposoban da vam pruži maksimum emocija i Ijubavi - onoliko za koliko je jedan pas sposoban. I veoma mlad i star pas će vam biti privržen i odan prijatelj. Postoji jedan bećarac koji kaže - Nema lepšeg od crnoga vina, niti boljeg kera od pulina.-
Da li možeš da opišeš eksterijer ove rase?
U predlogu standarda piše: Tipičan lupoid sličan severnim rasama. On je kvadratično graden, zatvorenih uglova, srednje veličine, dobro povezan, lakše konstitucije. Dugodlak, rep u afektu na sapima konstantno nošen ili pljoštimice o butinu. Njuška konusna, uši isključivo trouglaste, stojeće kao kod ipica. Linije glave konvergentne, zubalo kompletno makazasto. Pigmentacija kože kod crnih pasa tamno braon do crna, što crnja to bolje. Na crnim psima može biti 20% druge boje. Ostale boje su rede, a to su: bela, siva, žuta, braon. Mogu biti dvobojni, ali je bela boja preovladujuća. Izuzetno je okreta.. i korak mu je lak i brz, kao i kas.

Da li je moguć planski uzgoj pulina?
Apsolutno. Ima više nego dovoljno korektnih primeraka, samo ih treba pariti u čistoj rasi, a oni su toliko genetski jaki da sigurno prenose svoje osobine. Medutim, bez novca i donacije neće se daleko stići.
Dokle se stiglo sa stan-dardizacijom I kakav |e odnos sa kinološkim savezima?
Predsedniitvo KSV-a se uverilo u ozbiljnost mojih namera pa su doneli odluku da se oformi komisija za vojvođanske rase pasa sa ovlašćenjima i dužnostima na čemu sam im neizmerno zahvalan. Mene su zadužili da budem predsednik te komisije, što је za mene velika čast. Konačno sam se izborio za punovažan i dostojanstven rad što će mi omogućiti i bolju organizaciju posla. Zato sam spremio elaborat koji smo mi iz KSV-a dužni da dostavimo JKS-u i nadam se da će isti biti usvojen. Tada ćemo moći da matičimo pse i upisujemo ih u matičnu knjigu. Sto se tiče JKS-a jedini kontakt sam imao sa gospodinom Mahmudom Al
Dagistanijem koji je bio korektan prema iznešenim planovima.

Čuo sam da si radio po pitanju i nekih drugih autohtonih i nepriznatih rasa. Koje su to?
To je pre svega tekin. Prirodno mali, skladan brakoid u tipu jazavičara. Noge su mu ravne, duži je od svoje visine do 30%. Visok do 40 cm, dlaka kratka i polutvrda, rep sabljast niže usađen, boja najčešće crna sa žutim paležom, žut, žut protkan crnim, izuzetno crn ili braon. Našao sam podatak o njemu iz druge polovine 17 veka u Sremu. Namena mu je uništavanje štetočina, čuvanje i naravno Ijubimac.
Druga vrsta pasa je jedan hrtoliki pas koji joi uvek ima lovni nagon. Zadržao se u jednom selu, ali njega moram još dugo da proučavam. Tu je još nekoliko podtipova lupoida koje još treba ispitati. Jedan od njih je sigurno dobar pastirski pas. I na kraju, pokuiavam da saznam da li je belov potpuno iščezao.
Kakvi su ti planovi za budućnost?
Želim da položim za kinoloikog sudiju, da se profesionalno bavim dresurom i uzgojem nekih lovačkih rasa, kao i vojvođanskih joi nepriznatih rasa. Želim da se redovno na izložbama pojavi pun ring pulina. Naravno, želja mi je priznavanje rase od strane FCI-a pa neka svi vide kako lepe kere mi imamo.
Za buduće odgajivače kaži nam gde ima dobrih pulina?
Ima ih na viie mesta, ali im svima predlažem da me kontaktiraju da bih im odabrao rasno itene.
Za kraj bih zamolio svakoga ko ima fotografije i ostaii materijal kojim bi mogli dokazati autohtonost rase pulin i ako žele da sarađuju na bilo koji način u vezi stvaranja rase, da se jave na tel. 064/256-48-34. Imamo u planu stvaranje Kluba, a i donacije za ovaj nai posao su viie nego dobrodoile.
Jovice hvala na razgovoru i želim ti puno sreće u daljem radu.
Hvala i vama
Razgovr vodio Zoran Palurović

Komentar:
Ukoliko primetite u narednim tekstovima neke razlike u vezi opisa rasa, to je zbog toga sto sam kroz rad saznavao nove činjenice a i novinar Zoran Palurović nije do u tančine napisao kako sam mu rekao.Ako budete hronološki pratili tekstove i dokumente koje ćemo vam na ovom blogu objavljivati, kompletna situacija vezana za Vojvođanske rase pasa će vam biti jasna.
Jovan Plačkić

Početak

Dobro došli u blog Kluba Vojvođanskih rasa pasa "Panonija" gde ćemo vas od sada obaveštavati o informacijama vezane za Vojvođanske rase pasa i rada kluba.

Sve ljude koje interesuju ove rase i koji mogu da pomognu na bilo koji način pozivamo na saradnju i na učlanjenje u Prvi Klub Vojvođanskih rasa "Panonija", kontakt tel. 064/256-48-34,
Svi koji žele da se slika neke od Vojvođanskih rasa pojavi na ovom blogu neka pošalju sliku na e-mail, da bi klub mogao da ih iskoristi za popularizaciju Vojvođanskih rase pasa. Ukoliko imate film o radu Vojvođanskih rasa pasa možete ga priložiti na ovaj blog.
Klub zadržava pravo da izabere adekvatne fotografije.

Predsednik kluba,
Jovan Plačkić